Šest dana kroz Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru – od kiše u Beogradu do sunca iznad Bokokotorskog zaliva, i sve to biciklom.
Naše priče
Od Beograda do mora na dva točka
15. 07. 2026
Datum:
15.07.2026.
Vreme za čitanje:
10 minuta
Neke ideje deluju previše velike dok ih samo zamišljamo. Ali, čim „okrenete prve pedale“, ostaje samo put. Umesto da ka Jadranskom moru krenemo automobilom, autobusom ili avionom, moj prijatelj Dimitrije i ja izabrali smo teži, ali neuporedivo lepši put — na dva točka. Tokom šest dana prešli smo više stotina kilometara kroz Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, savladali hiljade metara uspona i na kraju stigli u Perast.
Ovo nije priča o sportu, već priča o ljudima koje smo upoznali, mestima kroz koja smo prošli i osećaju slobode koji ovakav način putovanja donosi.
Vozili smo rutom: Beograd → Valjevo → Bajina Bašta → Goražde → Durmitor → Šavnik → Perast
Na samom kraju teksta čeka vas kompletan GPX zapis ove rute — za sve vas koji jednog dana poželite da krenete našim tragom.
Dan 1. Kiša kao test karaktera. Beograd – Valjevo
Prvi dan nije bio nimalo lak. Kiša nas je pratila od samog polaska iz Beograda. Do Valjeva smo stigli potpuno mokri, a jedini pravi predah bio je na NIS Petrol benzinskoj pumpi u Ubu, gde smo uz vruć čaj pokušavali da se zagrejemo i vratimo osećaj u prste.
Usput, veliki pozdrav kolegama koji rade na benzinskim stanicama širom Srbije – tek kada ste dugo na putu shvatite koliko ovakvi mali trenuci i dobri ljudi mogu da poprave dan.
Tada je postalo jasno: na ovakvim putovanjima nema lošeg vremena. Postoji samo trenutak kada prihvatite da ćete biti mokri i nastavite dalje.
Valjevo nam je došlo kao savršen predah – šetnja u centru grada i vrhunska domaća hrana bili su sve što nam je trebalo za okrepljenje posle napornog dana.
Dan 2. Debelo Brdo i dobrota nepoznatih ljudi. Valjevo – Bajina Bašta
Nakon kišnog starta, Valjevo nas je ujutru dočekalo mirnije. Doručkovali smo, spakovali stvari i krenuli dalje – kroz valjevske planine, mala sela i puteve zbog kojih se već na početku dana zaboravlja na umor od prethodnog. Tad nas je čekao ozbiljan uspon ka Debelom Brdu na putu do Bajine Bašte
Pri samom vrhu put se obnavljao. Radovi su bili u toku i praktično nije bilo moguće da biciklima prođemo preko deonice na kojoj su mašine radile.
Dok smo razmišljali kako da rešimo problem, zaustavio se vozač velikog džipa. Ponudio je da nas zajedno sa biciklima prebaci preko dela puta koji se renovirao. Tokom kratke vožnje ispričao nam je da je nekada vozio biciklističke trke, pa je odmah razumeo našu situaciju.
Na rastanku nas je pozvao da svratimo u restoran u Bajinoj Bašti u kojem radi.
Prihvatili smo poziv bez mnogo razmišljanja i ispostavilo se da je to bila jedna od najboljih pauza na celom putovanju – odlična hrana, upoznavanje sa vlasnikom restorana, pogled na Drinu i još jedna potvrda da najlepše priče često nastanu sasvim slučajno.
Noć smo proveli u centru Bajine Bašte, u prijatnom apartmanu, što nam je omogućilo da se dobro odmorimo posle prethodnog dana.
Dan 3. Bosna i Hercegovina – tuneli i pobeda nad sopstvenim strahom. Bajina Bašta – Goražde
Ujutru smo krenuli veoma rano, a prvi cilj bio je uspon prema Tari. Doručak smo napravili tek kada smo se popeli na planinu, kod Kaluđerskih bara. Uz pogled na Taru i mir planine, bilo je teško zamisliti bolji početak dana.
Nakon toga usledio je jedan od najlepših delova vožnje – spust prema Kremni. Krivudavi putevi, šuma i osećaj slobode na biciklu bili su upravo ono zbog čega smo krenuli na ovo putovanje.
Put nas je dalje vodio preko Mokre Gore prema granici sa BiH. Kratka pauza za kafu u Andrićgradu bila je savršena prilika da malo usporimo i uživamo u mestu koje nosi poseban istorijski i arhitektonski karakter.
Od Višegrada prema Goraždu vozili smo jednom od najlepših dolina koje smo videli tokom putovanja.
Ali, postoji jedan detalj na koji treba ozbiljno obratiti pažnju – veliki broj tunela.
Za mene je to bio poseban izazov. Godinu dana ranije doživeo sam ozbiljan pad upravo u jednom tunelu na granici sa Rumunijom, pa nije bilo lako ponovo voziti kroz desetine njih.
Upravo zato savet svima koji planiraju ovu rutu glasi:
– nosite reflektujući prsluk;
– koristite kvalitetno prednje i zadnje svetlo;
– ne štedite na vidljivosti.
Kroz te tunele smo dogurali do Goražda, gde nas je dočekala predivna porodica i smestila u naš apartman. Po našoj staroj tradiciji, odmah smo na televizoru potražili neki lokalni kanal sa narodnom muzikom. Tako smo ostatak večeri proveli opuštajući umorne noge uz hladno pivo i neprolazne pesme Halida Bešlića.
Dan 4. Durmitor – kada uspon zaboravite zbog pogleda. Goražde – Pišče
Nakon Goražda, nastavili smo put prema Crnoj Gori. Veliki deo ove deonice vozili smo uz samu Drinu, prateći tok reke kroz prelepe pejzaže.
Posebno lep osećaj bio je nakon Foče, kada je put postao gotovo prazan. Tada smo počeli da srećemo sve više ljudi koji su krenuli na slične avanture – bicikliste i motocikliste koji su uživali u istim planinama i krivinama kao i mi.
Do granice sa Crnom Gorom vozili smo u posebnoj atmosferi – miran drum , priroda oko nas i osećaj da smo zaista duboko ušli u ovaj deo Balkana.
Nakon granice je krenuo jedan od najzahtevnijih uspona, od Šćepan Polja prema Durmitoru. Na tom jednom usponu savladali smo više od 1.100 metara visinske razlike.
Pred kraj uspona, koleno je počelo ozbiljno da protestuje. Ali onda se put otvorio. Planine, beskrajni horizonti i osećaj da ste daleko od svega učinili su da bol gotovo nestane. Nekada priroda zaista bude najbolji motivator.
Gostoprimstvo koje se pamti
Te večeri stigli smo u malo planinsko domaćinstvo. Domaćini nisu bili samo ljubazni – dočekali su nas kao stare prijatelje. Pozvali su nas u svoju kuću, satima smo razgovarali, probali domaće specijalitete i slušali njihove priče o životu na planini. Vlasnik nam je sa ponosom pričao o svom ocu, umetniku, koji je zajedno sa njim zidao sve te brvnare na imanju, a čije su prelepe slike krasile svaki kutak kuće.
U jednom trenutku su nas čak zvali da im se pridružimo i odemo kod kuma na žurku u selu. Iako je zvučalo sjajno, bili smo toliko umorni da fizički nismo mogli da se pomerimo iz fotelja, pa smo morali sa žaljenjem da preskočimo provod.
Kasnije su ugasili rasvetu na celom imanju kako bismo se potpuno izolovali od svetlosti.. Tek tada, u apsolutnom mraku planinske noći, iznad nas se otvorilo zvezdano nebo u svom punom sjaju. Takvi trenuci se ne mogu rezervisati preko Booking-a. Oni su razlog zbog kojeg ljudi putuju.
Dan 5. Sedlo i put između snežnih zidova. Pišče – Šavnik
Sledećeg jutra imali smo samo jedno pitanje – da li je prevoj Sedlo uopšte prohodan?
Od domaćina i meštana dobijali smo potpuno različite odgovore. Jedni su tvrdili da snega još ima previše, drugi da je put otvoren. Na kraju smo odlučili da ne razmišljamo previše i jednostavno krenemo. Isplatilo se.
Sedlo je otvoreno svega nekoliko sati pre našeg dolaska. Vozili smo između ogromnih zidova snega koji su se još zadržali pored puta, dok su se oko nas smenjivali neverovatni pejzaži Durmitora. Tokom maja priroda ovde izgleda potpuno drugačije nego što biste očekivali – visoki nanosi snega, planinski vrhovi i osećaj da ste gotovo sami usred Nacionalnog parka.
Bilo je hladno i vetrovito, ali upravo je to ovoj vožnji davalo poseban karakter. Turistička sezona još nije bila u punom jeku, pa je saobraćaja bilo veoma malo. Imali smo utisak da planina tog dana pripada samo nama i nekolicini drugih putnika.
Nastavili smo vožnju Durmitorskim prstenom prema Žabljaku, uživajući u svakom kilometru. Na jednom delu puta sustigao nas je snažan planinski pljusak, ali ovog puta imali smo sreće – tik pored puta nalazio se katun sa malim kafićem. Sklonili smo se od kiše, naručili kafu i sačekali da se vreme smiri. Društvo nam je pravila velika porodica iz Nemačke, koja je takođe putovala kroz Durmitor. Nekoliko šolja tople kafe, razgovor sa ljudima koje ste tek upoznali i zvuk kiše koja udara o krov katuna – ponekad upravo takvi trenuci ostanu u sećanju jednako dugo kao i najlepši vidikovci.
Kada je kiša stala, ponovo smo seli na bicikle. Put nas je i dalje vodio kroz spektakularne predele Durmitora, a neposredno pre Žabljaka skrenuli smo na put prema Šavniku.
Usledio je jedan od najboljih spustova na celom putovanju. Odličan asfalt, dugačke krivine i gotovo potpuno prazan put omogućili su nam da zaista uživamo u vožnji. Posle svih uspona prethodnih dana, do Šavnika smo stigli mnogo brže nego što smo očekivali.
Dan 6. Miris mora. Šavnik – Perast
Poslednji dan počeo je opuštenije nego prethodni. Znali smo da nas do mora deli još samo jedna etapa, a u Perastu su nas već čekali prijatelji sa kojima smo se dogovorili da provedemo vikend.
Na putu smo se i sreli sa njima. Napravili smo kratku pauzu, popili kafu, razmenili prve utiske sa puta i nastavili svako svojim tempom ka Boki.
Kako smo se približavali primorju, saobraćaj je postajao sve gušći. Posle nekoliko dana gotovo praznih planinskih puteva trebalo je ponovo da se naviknemo na mnogo više automobila. Na pojedinim deonicama vožnja je zahtevala dodatni oprez.
Jedan vozač kamiona posebno se potrudio da nam ostane u sećanju. Odlučio je da nas pretekne usred tunela, pritom nas prilično približivši ivici kolovoza. Na sreću, sve se završilo bez posledica. Mi smo mu, naravno, glasno odgovorili ne birajući reči, ali nas verovatno nije čuo jer je već nestao iza sledeće krivine.
Srećom, to je bio jedini takav trenutak na celom putovanju. Za šest dana vožnje kroz tri države naišli smo na mnogo više pažljivih i strpljivih vozača nego onih zbog kojih ćete pamtiti put po lošem.
Nekoliko kilometara kasnije ukazao se prvi pogled na Bokokotorski zaliv. Posle svih planinskih prevoja, reka i šuma, more je izgledalo gotovo nestvarno.
Već po dolasku u Perast prišao nam je jedan dečak na svom biciklu. Video je naše natovarene bicikle i bez mnogo razmišljanja pitao: „Hoćemo li da se trkamo?“
Naravno da smo pristali.
Posle šest dana vožnje kroz planine, kišu, sneg i stotine kilometara, izgubiti trku od lokalnog dečaka na biciklu bio je možda i najbolji mogući završetak putovanja. Smeh i njegova pobeda bili su pravi podsetnik da je bicikl mnogo više od prevoznog sredstva – on spaja ljude, bez obzira na godine ili kilometražu.
Saveti za one koji razmišljaju o sličnoj avanturi
Nekoliko preporuka iz našeg iskustva:
- Budite što vidljiviji. Kvalitetna prednja i zadnja svetla, reflektujući detalji, odeća u jarkim bojama i dobar šlem (po mogućstvu sa MIPS zaštitom) nisu detalji na kojima vredi štedeti. Naočare su takođe veoma korisne – štite od vetra, kiše, insekata i sitnog kamenja.
- Ne vozite tik uz ivicu kolovoza. Ostavite sebi dovoljno prostora za manevrisanje. Ako ste potpuno uz bankinu, nemate gde da pobegnete ukoliko vozač napravi grešku ili se na putu pojavi rupa, šljunak ili druga prepreka.
- Ne rezervišite smeštaj unapred za celo putovanje. Nama se najbolje pokazalo da oko 20–30 kilometara pre planiranog završetka etape napravimo pauzu za kafu, proverimo kako se osećamo i tek tada rezervišemo smeštaj. Tako ostavljate sebi dovoljno fleksibilnosti ako poželite da vozite malo više ili malo manje nego što ste prvobitno planirali.
- Ponesite malu, ali ozbiljnu prvu pomoć. Flasteri, sterilne gaze, zavoj, sredstvo za dezinfekciju i osnovni lekovi zauzimaju vrlo malo mesta, a mogu biti od velike pomoći kada ste daleko od najbliže ambulante.
- Razgovarajte sa lokalnim stanovništvom. Upravo oni često daju najbolje savete gde jesti, šta obići i kojim putem krenuti.
- Ostavite prostor za spontanost. Najlepše uspomene uglavnom nisu bile deo plana.
Najvažniji savet ipak nije vezan za opremu ili kilometre. Nemojte čekati da se poklope „idealni uslovi“. Dobar plan, malo pripreme i želja za avanturom često su sasvim dovoljni da krenete.
I za kraj, kao što sam obećao – evo i GPX zapisa cele rute. Nadam se da će nekome poslužiti kao inspiracija za neku buduću avanturu.